Delo

474 Д Е Л о једпом видети то мраморно лице да је од меса! — п одговорила је: „— Не изискујем пншта, н нећу ништа. „Марпја, јасна је истнна да Внторпја уза ме пе може, неће, пнје рада, п опет кажем не може бнти срећна, јер јој недостаје осећања, јасна је нстипа да смо мп били у племенитој заблудн. Ја сам уз њу тужан, нзнурен, утучен. Ох, не могу ти исказати, Марија, колика ме досада мори! Има дана, када ме обузме махнит гпев због те страшне досаде, због те нензмерне несреће! Зашто сам узимао ту девојку? Зашто сам иа себе uaтоварио ову обавезу мужа, друга, домаћнпа, коју сам покушавао, коју покушавам да нспуним, и која ми тако паонако полази за руком, наопако ио мене, наоиако по њу? Зашто сам се заклињао Богу да усрећнм ту жену, када нисам могао, премда сам хтео и био рад, одржати ту своју заклетву? Можда би она с другим била срећна. Зашто сам јој донео своје опустошепо срце? Зашто сам јој понудио живот, у коме је већ жетва љубави завршена, а земља, која је и сувише издашно родила, остала неплодна? Зашто сам јој доносио душу, у којој више пије било љубави? Марија, Марија, ми смо били у заблуди оног последњег дана: наше душе нису внделе истину, која је у нама, а не ван нас. Нншта нисмо видели ни разумели, осим себе. Виторија Фиоре није тражила мужа, него драгана, драгана, као што га је имала Марија Гваско. А ти си, Марија, знала, а знао сам и ја дајето немогућно. И ја дршћем, дршћем, што сам подерао, на вечно вео, који је обвијао Виторијино тело и душу, и што све о њој знам, а ништа, ништа за њу не могу учинити! М а р к о“. Као одговор на своје писмо добила је Марија Гваско ово од Марка Фиоре: „Добра и снажна Марија, позови у помоћ сву своју доброту и сву своју снагу, оне су велике, бескрајне. Ти нх не можеш измерити; ја могу. И том добротом и снагом покушај дм нобедиш н е н р и ј а т е љ а к о ј и т е в о л и, претвори га у пријатеља. То је лепо. Учини то! — Марко“.