Delo

НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ. • t 37 ^ Сви смо једно пред њим: грешници и врли, *^Ј?' И добрп и рђе, и ми, пуни здравља, И они којим се проклето обнавља Страст паклена, с које оци им се стрли. 0 будите, људи, к’о ти мили зраци, Што весело лете од кута до кута, Па нит знају мржње, нит им судба крута, Нит их гневно бију буре и облаци. Будите, о људи! II нек ваши краци Разоре све химне тврђава и кнута, Да се јави љубав, сва, непредахнута, II нових јој дражи сјај, победни знаци. ОДУШЕВЉЕЊЕ. 0, како је живот топал, како мио, Пза горких часа тешка искушења, Кад нам дође покој мира и спасења, II срце походи дух ведар и чио. Како човек ћути мило једну негу, Доброту и благост чудне руке неке, Кад добије снагу и утиша звеке Окова и свлада ланаца сву стегу. Ланци, ропски ланци: ви стежете људе, Гвожђе ваше јаче од огња их пали; Сами су се они вама оковали, Сами они себи мржњом својом суде. Ропски ланци: због вас многи плачу муком, Дух згажена роба још у вама лежи; Још човечја храброст по пољима бежи, А част људска небо раздире јауком. Ох, хоћу ли игда дочекати моћи, II хоће ли збиља то дочекат ико, Да никоме више не робује нико? Доба, кад ће братски брат брата помоћи!