Delo

X Р 0 Н И К А 133 тумачењем законских прописа не може правилно расправити. Све зависи од гледишта, на које се човек стави при оцени министарских радња. Ако се функције једног министра тако схвате да је министар овлашћен само оно да чини, што му је изречно допуштено, да он ниједан поступак не сме да предузме, док нема особеног законског овлашћења, онда се у овом конкретном случају може рећи, да је закон о државном рачуноводству повређен. Ако се пак на положај и функције једног министра гледа реалније, ако се министар схвати као орган државни, који у име државе има све да чини, што је у општем интересу, у колико законима и Уставом није ограничен у кретању, онда ће се наравно одобрити сваки поступак, који би био у општем, државном ингересу, па макар тај поступак и не био наређен изречним законским прописом. Које је од ова два гледишта на положај и функције министара правилније? Кад се има у виду она тројна подела државних власти на законодавну, судску и управну, и кад се зна, да је главна разлика између управне власти и оних других двеју власти у томе, што управна власт ради, што она преставља државу у покрету, што се у њој управо оличава живот државе као целине, мораће се рећи, да је ово друго мишљење правилније. Опозиција није хтела водити рачуна о овоме, већ је стала на гледиште, да министар не сме предузимати оне радње, које му изречно нису допуштене односно стављене у дужност. Једно гледиште, које реални политичари и државници не могу безусловно примити. Питање, о коме је била овде реч, стоји у непосредној вези са питањем, да ли министар, водећи рачуна о државним потребама и интересима, о захтевима живота који су често пута много силнији од ма каквог закона, може неки пут баш и повредити законе, било што их неће применити, било што ће их применити друкчије, но што је била намера законодавчева. И ово питање и у теорији и пракси решено је на тај начин, што се такве повреде у општем интересу допуштају. Не значи то, да министар има неко право, да вређа законе. Не, о томе не може бити говора. Али има изузетних случајева, у којима је министар баш дужан, да не примењује закон. Посланик један (Јаша Продановић) тражио је, да се одржи у снази онај идеалистички принцигт о безусловној примени закона. Међутим српски Устав и Закон о министарској одговорности стоје на другом гледишту. По Уставу и Закону о минииарској одговорности, баш и кад би Министру Финансија изречно било забрањено, да чини позајмице, ипак тај