Delo

134 Д Е Л О поступак не би могао да се схвати као кривица министрова.. Ево зашто. Устав чини одговорним министра за сваку повреду Устава, т. ј. уставних прописа (чл. 136. тачка 2. Устава од 1903. год.) док Закон о министарској одговорности не чини одговорним министра за сваку повреду закона. У чл. 136. Устава (тач. 5) стоји, да министри одговарају за повреде закона само у оним случајевима, које буде предвидео Закон о министарској о д г ов о р н о с т и. Према чл. 2. тачка 6. Закона о министарској одговорности, министар је одговоран само за оне повреде закона, којимасе вређају државни или приватни интереси. Кад се у Скупштини претресао Закон о министарској одговорности, онда је посланик Dr. Драгиша Станојевић захтевао, да министри одговарају за сваку повреду з а к о н а. Тај предлог је, после говора Министра Правде, одбачен, јер се нашло, да не би било умесно ни оправдано учинити. министра одговорним за једну радњу, која је истина противна законским прописима, али којом се не вређају ни државни ни приватни интереси. Овим се хтело, да се министрима у неким случајевима остави право, да учине што и мимо закон, само ако^ је то у интересу државном, а не вређају се ни интереси приватних лица. Оваквим системом Устав и Закон о министарској одговорности показали су, да они стоје на гледишту, да министар није прост аутомат, који само примењује законе, већ је он преставник државе, који мора у сваком конкретном случају и о другим интересима да води рачуна. Према томе, баш и кад би изречном одредбом законском министру било забрањено, да пласира готовину државну код приватних лица, ипак тај поступак долази у оне случајеве, које законодавац прећутно оглашује за допуштене. Из. радње давања позајмица није проистекла никаква штета. Напротив, држава је отуда само имала користи. Кад овако стоји ствар, онда је куд и камо лакши случај, кад министру није законском одредбом изречно забрањено, да пласира готовину код приватних банака. Према томе и сва дебата у Скупштини, у колико се кретала око допуштености и недопуштености министровог поступка, као и око одговорности министра, била је прилично депласирана. Једина ствар, о којој је могло објективно судећи, бити речи, јесте питање о целисходности тог поступка, а то питање има право влада да реши по свом нахођењу, примајући наравно. политичку одговорност за свој рад. £)r>