Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 133 дочекали бана Томашића, јер су се од њега надали великој користи за себе. И они су највише криви што је коалиција закључила познати „пакт“ са баном Томашићем. Али кад су видели да је Томашић ипак Хрват — мађарон истина, али опет Хрват, и да не води довољно рачуна о српским амбицијама, они су опет повукли за собом коалицију теје прекинула са Томашићем. Укратко Срби су криви за све неприлике, које сналазе Хрватску, и за све неуспехе њене у борби за своја права. Због тога се он у последњим чланцима опет окреће против Срба и не штеди их ни мало и не бира изразе којима ће обележити њихово држање. Најзанимљивији су у овом погледу чланци под бр. XXXIX и XL (стр. 303—315 у овој књизи). Ту он износи неколике историске податке о Србима у Хрватској, којима хоће да да слику српскога карактера. Хрватски Срби су бегунци из разних српских крајева, који су испред Турака бежали, па су их аустријске војне власти задржале на граници, дале им ту земље и разне повластице с једином обавезом — да бране границу од Турака. Они су постали ту одлична потпора аустријским властима против Хрвата. „Они су у самој Хрватској — каже Супило — били за све употребљени и све би обавили за врло јефтино. И ту би слушали. Опрли би се само онда, кад би кушали да их католиче. Много је ради тога крви протекло, тако да се може рећи, да је код њих вјерски фанатизам изпуњао празнине у љубави за домовину“ (стр. 307). — Срби су, даље, криви и за онај рђав глас који Хрвати имају у Италији. За време аустријских ратова у Италији Срби су били већином у аустријској војсци под именом „хрватских“ регименти. Они су тада починили чуда од свирепости, и за све то пала је љага на хрватски народ, који за то није ни најмање крив. Сем тога и сада је у Хрватској међу Србима највећи криминалитет. Међу Хрватима на 10.000 душа долази 9 злочина, а међу Србима 18 — два пут више ! Потом закључује Супило: „Сад звали се Срби, Власи, Цинцари, Хрвати, звали се како му драго: ово што се може констатирати код православног елемента у Хрватској, то је у патолошкој етнографији један прави феномен, који много тога тумачи и разјашњава у бвој трагици, у којој се налази Хрватска“ (стр. 310). Сем ово неколико карактерних црта српских, има их још неколико које наводи Супило, али их ми овде нећемо наводити; довољно је и ово да покаже како он рђаво мисли о Србима у Хрватској. Али правда захтева да се констатује да он износи и