Delo

Књигл 62. Свеска 2. Д Е Л О Ф Е Б Р У А Р 1912 Г О Д И Н Е ХРОМИ ИДЕАЛИ НАСТАВАК Његов отац, кујунџија Марко, јако се наљутио због тога на свога сина и хтео га убити. Занат није ишао никако. Јела се стара мука. Кујунџија се надао бар у сина, да ће изаћи на пут, свршити школу, добити државну службу, па да проведе на миру бар старе дане уза сина чиновника. Боже дај здравља — говорио је раније мајстор Остојић нек ми дете изучи школе. Школа ти је најблагословенија. Седиш у топлој соби и пазиш шта се говори. Не радиш снагом него мозгом. Гледаш кроз прозор: људи раде, а снег пада. Постанеш неки чиновник, шта ти је боље од тога! Иде ти после плата, а кад остариш, пензионишу те, па ти после опет иде плата, није много али колико да се храниш. А занатлије? Рано се дигни, доцкан лежи, а кад остариш не можеш да радиш, па куд ћеш него у просјаке. Сад се све то срушило, јер „Радоје неће да учи“. Радоје побеже од очеве куће у неко село, где су имали родбине. Ту је остао неколико месеца. На чуђење целог села, начини једног дана од неког поточића воденицу са два витла, те га село прогласи за најдаровитијег човека под небом и помири с оцем. Млади Остојић се врати у Чачак, али нехтеде да продужи школу. — Нећу да будем чиновник — рече он оцу. Него шта ћеш, несрећни сине? — викну му отац. — Ја бих хтео да изучим за кујунџију код тебе. Дело, књ. 62 11