Delo

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ Ниче и Достојевски су наши савременици, и ако су обојица већ у гробу. Ниче је у гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духови, идејно. Ја их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентанти духовних тежња и настројења наше епохе. Они су обојица песници — мислиоци, ма да ниједан од њих није ни песник ни мислилац у обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије преставља револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски нису метафизичари но етичари, т. ј. одређивачи моралних вредности, творци нових, моралних идеала. Ничеов идеал је надчовек, Достојевскога идеал свечовек. Но посмотримо изближе ова два идеала. Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек у „Генеалогији морала“ Ниче придаје изразу bonus (добар) значење р а т об о р а н, како је он првобитно у старом Риму имао (р. 309.) Добар човек је опште усвојени морални идеал, а добар је онај, ко се што савесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што је веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, он већма заслужује назив надчовака,