Delo

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ 211 нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала р а r е х е 11 е n с е. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Бекл и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који је тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгаризирању света. Хришћанска црква имала је бар једнога човека са господарским моралом, папу Борцију, који је погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, устанак робова. Први устанак робова био је у Јудеји, у старо време, други је био у Француској, у време револуције. „Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!“ до у време француске револуције, када се и „последња политичка отменост“ Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније (das Ungeheuerste unđ das Unerwartetste“). „Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем пред очи и савест ступи човечанства“. То је био Наполеон, ова „синтеза од нечовека и надчовека". Наполеон је једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон је једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: „Ове тице грабљивице су зле, и што је неко мање тица грабљивица а више њена противположност, више јагње, зар он није у толико бољи?“ Грабљивице могу на то само одговорити: „Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их шта више волимо, ништа није укусније од једрога нежнога јагњета“. Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што је. Садашњи човек је на земљи немоћ, а његов морал само је протекција немоћи. „Ми смо уморни од човека“ „Wir sind des Menschen iniide,“ узвикује Ниче у својој Генеалогији Морад а, а у своме доцнијем делу, у „Заратустри11 покушава да створи