Delo

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ 213 улицу Раскољникова (у роману „Престун и казна“), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да је великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников је нродукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав је био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: он је оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док је Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом је она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код њих. Достојевски је тражио идеално у реалноме, тражио је злато у блату, и велико у презреноме. Белински је рекао поводом дела младога Достојевског „Бедни људи“ ово: „Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа! “ Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски је разгрнуо блато, које је покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо је светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, — и свет је се зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако је Достојевски умео као волшебник, да укаже свету на злато, у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет је држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, — но Достојевски је отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет је држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који је блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику11, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена. Chef d’ oeuvre лорда Биконсфилда, јесте, по Достојевском изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не