Delo

214 Д Е Л 0 би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. „О цивилизацијо, о Европо“! узвикује Достојевски... „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи“. „Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ пита се даље Достојевски. И онда овако аргументира: „Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи ? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и покор И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не ПЈекспира, но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом ? (Свршиће се) Д-р Ник. Велимировић.