Delo

ПРИЛОЗИ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ 297 и бо.Ђе можете, до времена док се Баталијон и други не устроји, после можемо слободно спокојни бити на све стране. Незнам шта би то значило да је Народ тако замишљен, као што ме ви са овим једним писмом извешчавате. Народу сада бар ништа нефали, олакшање од стране Књаза и Правитељства у колико је могуће било, учињено му је, па шта сада мисли Бог му једанпут памет дао. Ваљда жали за злим пак зато мисли,та зла је доста претрпио нек се једанпут с тим задовољи, пак нека почне о добру мислити, какоће се једанпут моћи казати, да и Србима сме добро бити. Грјех му за душу који о злу мисли, зло му и бити мора. Кажите свакому у доброј прилици нека само мисли како ће своју економију управљати, а нека се ни пошто не брине о оном што је Правитељству у дужност постављено; јер сваки је дјелом осетио, да му Правителство добро жели и даје, пак ако и преко овог што тражи, мора пропаст неизбјежну и конечну једанпут наћи, јер Бог неблагодарност некажњену не оставља, а Народ ако овом књазу не би благодаран био, заиста онда је достојан Божијег наказанија, кад се Правитељство у њине приватне послове не сме мешати, ондај ваљда и то исто тако постоји, да се и они у дјела правитељства нипошто не мешају. Овамо код нас ствар, о којој сам вас последњим писмом извјестио почела поправљати својски, јер ономадје Књаз звао мене и Гна Алексу Симића, те смо се доста јасно о свему споразумјели, и овако у пуном споразумјенију почели смо у нечем норемећено исправљати. Ако само останемо при уговору постојани, цјело ће неспоразумјеније за недељу дана изчезнути као да није ништа ни било. Повратак Вучића и Аврама са свим је већ извјестан постао, пошто је ономад Данилјевски дошао књазу и јавио му да је од Графа Неселрода тог садржанија писмо из Петербурга получио, да је Государ Император рјешио, да чим представљеније још једно књазу, сагласно са Данилјевског сагласијем дође, да се одма одобреније за повратак одпусти. И будући је овако представљеније Данилијевског и књаза пре овог писма 15 дана огишло, то вели Данилијевски „сада већ повратак њин никаквој сумњи не подлежи." То је једно, а друго такође добро јест то: што је заповјест приспјела, да се сви они наши противници досада по граници тумаравши имаду непромјено и за свагда двадесет миља од границе удаљити, што је досада само десет миља обичај био. Еврем дакле одлази у Пешту, да онде обитава. Милош пак Обре-