Delo

346 Д Е Л 0 собом доносе бол, чиме се одговарајућа духовна осећања бола доводе до ишчезавања или се бар јако слабе. Хартман очевидно мисли, да развитак свести у току културног развитка човечанства више појачава прву него другу функцију интелекта, док се у ствари са много више оправдања мора тврдити обратно, т. ј. да друга функција при томе расте, пошто прва функција припада више фантазији, док је друга напротив искључиви домен разума. Исто су тако мало оправдани и специјални разлози, које Хартман наводи за своје тврђење. Кад Хартман тврди, да сиротиња (одн. оскудица нужне хране, одела и стана) не може никада ишчезнути, и да ће се велика већина човечанства увек налазити на граници глади, он не узима у обзир могућност евентуалног ограничења броја рађања, или ако то чини, он износи противу тога ограничења разлоге, који не могу важити за једноставно организирано човечанство (а прогрес културни дсноси са собом све веће јединство организације човечанства). Кад даље тврди, да свест о беди брже расте него уклањање беде спољашњим срествима, он губи из вида, да ће разумно увиђање немогућности позитивне среће свест о беди јако смањити, и да ће отклањањем објективних сметњи ефективног стања беде и овај субјективни извор незадовољства сасвим престати. Кад даље тврди, да се болести брже умножавају од срестава медицине за њихово лечење, он с једне стране потцењује неизмерну ширину интелектуалног напретка, који човечанству још стоји на расположењу, а превиђа с друге стране велики значај мера за спречавање болести. Кад даље прогрес технике чини кривим за повећање беде великих маса народних, он превиђа опет недостатак организације целокупног човечанства, од које се данас налазе само први почеци, а која ће у току развитка његовог постајати све већом, чиме ће и прогреси техпике бити упућени на то, да битно придонесу смањивању спољних узрока људске беде. Док су на тај начин аргументи, које Хартман наводи за рашћење бола у току будућег културног развитка човечанства, неоправдани, и док на супрот њему морамо закључити, да осећања бола у току овога развитка постају све слабија, дотле му морамо дати потпуно за право кад тврди, да ће осећања задовољства непрестано опадати у току овога развитка. Истина нису сви разлози подједнако јаки, које Хартман наводи за ово своје тврђење. Само у колико се ти раалози односе на илузорна духовна осећања, он их је правилно формулисао, јер доиста љубав, сујета,.