Delo

О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 345 животу сума бола премашала суму задовољства у оној мсри, у којој то уче Шопенхауер и Хартман. На послетку један важан индиректан доказ за тачност нашег становишта може се добити и посматрањем будућег културног развитка човечанства. Кад би на име Шопенхауер и Хартман са својим метафизичким иесимизмом имали право, онда бисмо морали тврдити, да је процес развитка органског животињског света на то управљен, да на највишем ступњу његовом, код човека, произведе сазнање о немогућности сношљивог свесног живота у овоме свету, ми бисмо тада са Хартманом морали тврдиги, да ће културни развитак човечанства као највише животињске специје на земљи довести повећавање суме бола до тога степена, да тиме човечанство буде тако рећи приморано, да се уздигне до сазнања песимистичке природе свесног живота у овом свету, како би се могло сасвим одвратити од овог живота. Сасвим друкчије стоји ствар мећутим ако метафизички песимизам нема право, онда нема никакве логичке нужности више за претпоставку, да ће се са културним прогресом човечанства несразмера бола и задовољства, која постоји у садашњем животу његовом, још више повећати на штету задовољства. Овај закључак ми можемо погврдити посматрањем будућег културног развитка човечанства, при чему ћемо опет поћи од извођења Хартманових о томе. Општи разлог који Хартман наводи за своје тврђење, да са прогресом културе расте сума бола у животу човечанства, разлог нужног рашћења способности осећања бола са развитком свести, тачан је кад се тај развитак посматра у оквиру самог еволутивног низа животињских форама, али је нетачан ако је реч о развитку свести код човечанства. Јер код човечанства тежиште развитка свести лежи у развитку интелекта, а интелект смањује, помоћу аналитичког сазнања разлога за осећања болова, јачину ових последњих у знатној мери, па изгледа да у овом погледу није без икаквог утицаја ни на чулна осећања бола. Интелект на име истина даје човеку способност, да с једне стране у преставама замисли могућности, које или престављају нереализиране животне ситуације, које би собом донеле срећу, или нереализиране животне ситуације, које би собом уклониле несрећу, чиме такве преставе постају извором нарочитих духовних осећања бола. Али тај исти интелект с друге стране прозире у већини случајева како илузорност таквих замишљених тако и неизбежност других реализираних ситуација живота, које