Delo

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 457 и Мађара, а још више код једне не врло многобројне класе „Аустро-Мађара“, постоји једно осеИање које је дубоко: да њихова монархија постоји не просто по милости, зато што се трпи, него по своме властитоме праву и да она има и право на своју засебну индивидуалност у свету. За много година томе осећању није дата никаква сатисфакција. Аустроугарска је Европи била представљана, с једне стране, као једна проста допуна Немачкога Царства; а с друге, као једна трошна бесформна маса од несложљивих раса и области које само чекају да Цар заклопи очи па да се оцепе или да их прогутају лакоми суседи. То осећање је немачки цар био ранио 1906 године својим телеграмом о „сјајноме секунданту" графу Голуховском. Еренталов план о новопазарској железници, и још више његова анексиона политика силно су ласкали аустроугарскоме осећању. Он је учинио да се дани самониподаштавања забораве и пробудио је понос који је нашао израза у узвику „Wir sind auch noch da! Endilch, eine Tat!“ Ако су његове методе биле подозриве, зар су методе славнога Бизмарка биле беспрекорне? Ерентал се, бар, усудио да нешто ради, и кад су му две трећине Европе отиочели да читају лекцију он нити је попустио нити се збунио, него је седео неумитан и хладан на своме месту док су се његове војничке колеге спремали за најгоре. Он чак Немачку није молио за помоћ, него је сасвим оштроумно рачунао да ће Немачка, у своме рођеном интересу, морати да га помаже; и кад су погрешке његових противника, његово смело постојанство и мирољубива чврстина Царева извели земљу из кризе без рата, он је крштен „Аустријски Бизмарк11, и задобио је славу већу него сви снови његова частољубља. Односи с Немачком. Али у решењу анексионе кризе леже клице његова опадања. Немачка није опростила Еренталу његову независност у планирању и извршењу анексионе политике без њеног пуног знања и пристанка. Кад је, дакле, за време треће недеље месеца марта 1909. Русија била решила да више не анкуражира српски отпор према анексији — одлука донесена на два дана пре немачке интервенције — немачки амбасадор у Петрограду поднео је био један ,,ултиматум“ чија садржина никад није избила на јавност, али који је био прерушен у један mise-en-demeure peremptoire, међутим у ствари само једно стварање прилике за Русију да попусти Немачкој а не Аустроугарској, онако као што је Ђерђи