Delo

Р. В. СИТОН-ВАТСОН: ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ И ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА „Они (Срби и Хрвати) су тек у деветнасстом веку отпочели да увиђају просту истину да је уједињење снага.“ Р. В. Ситон - Ватсон. (НЛСТАВАК) И ако су се Срби још у седмоме веку били доселили у данашњу Србију и Босну, Српг.кл Војводина. ипак су они све до дванаестог века представљали један доста лабав савез племена, чије су поглавице или жупани били стварно независни ма да су признавали номиналну власт каквог врховног господара. Али се тек у Стевану Немањи, 1159-те године, јавља први велики српски народни вођ. Он је 1169-те већ био задобио Јужну Далмацију и област где је данашња Црна Гора, касније још више проширио границе своје државе на рачун Источнога Царства, отказао плаћање данка Византији и са Барбаросом, Крсташима и Папом преговарао је већ као независан владалац. И после њега настаје, с малим изузетком, читав низ сјајних владалаца док најзад у томе златном периоду српског народа није дошао Стеван Душан, највећа личност у српској историји, који је био и лично храбар и велики законодавац и једном смелом спољном политиком проширио Србију до њених најдаљих граница. Али је после смрти Душанове, у тренутку кад је српска војска била на домаку Цариграда, отпочело брзо опадање српске снаге. Душан је умро баш онда кад је његова јака рука била потребна да ту снагу организује. Избију раздори међу великашима које слаби Урош није могао да стиша; и, изнад свега, напредовање Турака у Европи није било дало времена за унутрашње