Delo

ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ И ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА 401 Крижеваца и српски бегунци су и даље долазили из Босне и Старе Србије. Турке су убрзо отпочели да потискују из Угарске и после велике победе коју је принц Евгеније Савојски одржао над турском војском код Сенте 1697-ме године, Турци су Карловачким Миром још били остали само у Банату. Још пре ове одсудне битке, Леополд 1 изда 6-тог априла 1690-те своју чувену прокламацију хришћанском становништву Балканског Полуострва, позивајући их да устану против својих угњетача и обећавајући им своју царску заштиту, слободу вероисповести и привилегију да бирају своје војводе. Резултат овог позива била је сеоба Срба под пећским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када се тридесет и шест хиљада српских породица преселе у Угарску и заузму простор између Тисе и Дунава. Царским повељама од 21 августа 1690 и 20 августа 1691, Срби су потпуно признати као народ: допуштена им је слобода вероисповести, народних обичаја и календара; признато им право да бирају свога патријарха и војводу и да контролишу своју администрацију. Али језуитски утицаји на двору успели су те је цар отпочео да сужава ове великодушне концесије. Први српски војвода Ђурђе Бранковић биоје, после неколико година, ухапшен и свршио је у егерској тврђави. Место војводе је остало непопуњено, а Арсенијевом наследнику је било просто забрањено да узме титулу патријарха, и морао је да се задовољи мањим достојанством архиепископа. Повељу од 1690-те потврдио је поново сам Леополд 1695-те, затим Јосиф I 1706-те, и Карло VI 1713-те и 1715-те и 1743-ће Марија Терезија,. али је њена садржина остала у главноме само мртво слово на хартији. Једина привилегија која је потпуно поштована била је слобода вероисповести, и то је било због живог незадовољства које су Срби показивали што је двор настојавао да српска црква у Угарској ступи у што ближе односе с Римом. Простор на коме су се Срби тако били настанили обухватао је јужни део Бачке, обале Дунава и делове жупанија чонградске, арадске, чанадске и зарандске. Кад је принц Евгеније отпочео био и Банат да чисти од Турака, долазили су нови досељеници, међу којима и многи Немци, али су Срби били најнапреднији елеменат у Панчеву, Вршцу, Кикинди и Бечкереку. Незадовољство Срба због повреде њихове повеље довело је до устанка 1735-те; вођи су били погубљени и њихова права још више ограничена. И ако су у Бечу сматрани као непосредни Дело, књ. 63. 26