Delo

402 Д Е Л О поданици круне, они су све више потпадали под контролу угарских окружних власти, чија аутономија никад није била потпуно уништена чак ни под турском управом и сада је отпочела да задобија своје старе димензије. Да би то зауставила, Марија Терезија је 1752-ге створила била један Илирски Врховни Савет у Осеку, за вођење српских послова, али је он од народа био примљен равнодушно, јер ни једног Србина није било међу његовим члановима. После експеримента од двадесет и пет година тај је савет био укинут, и његова је надлежност била пренесена 1777-ме на Дворску Канцеларију у Бечу. Те исте године био је подарен један нов устав српској православној цркви, али је био рђаво примљен и од свештенства и од народа. Исте 1777-ме годнне била је и реорганизација Војничке Границе која се је поступно образовала дуж Саве и Дунава као брана против турске најезде и у којој су, према самим угарским статистикама, половина били Срби. Тако су, по Фењешевој Статистици Краљевине Угарске, 1843-ће године осам пограничних округа Хрватске бројала 527.752 становника од којих су 246.687 били Срби; у два погранична округа у Славонији од 162.898 становника, Срба је било 92.986 душа, и у два остала угарска погранична округа било је 152.990 становника међу којима 90.132 Србина. Од њих је постала чувена раса Граничара. Свако мушко лице било је у исти мах и земљорадник и војник, држало је своју земљу непосредно од круне и целог свог живота било је подложно војничкој дисциплини. Њихови су официри у мирно доба сачињавали месне власти чије су врховне управе биле у Загребу и Петроварадину, а највиша контрола целог система била је у надлежности Министарства војног у Бечу. Једна последица пропасти централистичких експеримената Јосифа II, било је поновно завођење Илирске Дворске Канцеларије у Бечу 1790-те. На српској народној скупштини, којој је било допуштено да се састане у Темишвару у септембру те године, отворено се захтевала аутономна српска војводина. Али не само да о каквој аутономији није могло бити ни речи, него Леополд II под притиском Сабора, укине и саму Илирску Канцеларију пошто је постојала свега шеснаест месеци, и сви српски послови беху пренесени на Угарску Канцеларију. Једина накнада за повреду ових њихових старих привилегија био је закон који је донео угарски Сабор, по коме се и исповедницима лравославне цркве дају угарска грађанска права и укидају све