Delo

406 Д Е Л 0 народносне границе, онаке какве су у ствари постојале, свеснО' су игнорисане: једна се народност имала да употреби против друге по старим методама аустријског апсолутизма. Покушаји Јелачићеви да ову нову област веже са Хрватском само су га довели у сукоб са угарским врховним командантом Хајнауом. Све што је он био могао да учини било је да су три славонске жупаније поново сједињене са Хрватском, и на тај начин је седиште српске патријаршије, Карловци, било искључено из Војводине, што је било врло увредљиво и за Рајачића и за православну цркву. Вештачка природа нове области и њено реакционарно уређење створили су опште незадовољство подједнако међу Србима, Мађарима, Немцима и Румунима. Резултат свега тога било је једно непрекидно трење, у коме су сви напредни елементи тежили да стану на страну уставног покрета у Угарској. С падом Бахова система 1860-те и овај жалосни покушај је свршио. Војводина уђе у састав Угарске, и Срби су били огорчени што их је Беч напустио. Народни Конгрес, кад се априла 1861 беше састао у Карловцима, био је отворено непријатељски расположен према Аустрији и Шмерлингу, и живо је пригрлио ствар мађарских либерала. Светозар Милетић, тада већ признати вођ угарских Срба, заступао је заједнички рад с Мађарима у своме „Српском Дневнику", каснијој „Застави“, у Новоме Саду, и имао је пуну веру у част и великодушност Деака и Етвеша да обезбеде признање српске народности и религије у границама угарске државе. ББегово поверење у ова два државника није било неосновано, али на несрећу они нису могли да вежу своје наследнике, и закон који је гарантовао равноправност народности, који је био једна тако значајна карактеристика поравнања од 1867—8-ме, остао је само на хартији и никад се није преводио у дело. (Наставиће се) Војислав Антонијевић.