Delo

ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ И ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА 405 на оружје. У свима местима поникоше мали одбори, официри беху постављени, и би образована нека врста српске народне војске која привуче стотинама дисциплинованих бораца из Војничке Границе, па чак и добровољце из Србије под ђенералом Книћанином. Целог јула и августа чаркали су се Срби и Мађари у Јужној Угарској, и с обе стране биле су почињене и гнусне свирепости. Кад је Јелачић био отпочео свој јесењи поход против Мађара, Срби су били организовани под аустријским официрима и показали су се од велике помоћи за царску ствар. Али бескрајно одуговлачење да се признају њихови народни захтеви дејствовало је нелагодно на Србе; и без сумње то је био један од најважнијих обзира који је убрзао царски манифест од 15 децембра 1848-ме. „Наш храбри и лојални српски народ“, рекао је Цар, „у сва времена се славно одликовао својом оданошћу нашем Царском Дому и јуначким отпором свима непријатељима нашега Престола и Царства. Као признање за ове услуге, и као нарочити знак наше царске благонаклоности и бриге за живот и благостање српскога народа“, стара достојанства Патријарха и Војводе поново су повраћена и потврђена архиепископу Рајачићу и ђенералу Шупљикцу. Ова је концесија требала да буде гарантија за српску народну аутономију, чије ће увођење бити једна од првих брига царевих чим се успостави мир. Шупљикац је једва надживео вест о своме наименовању: кад је сам патријарх пратио тсло мртвога војводе он је био једини званични преставник српских народних захтева. Војничке дужности ђенерала Шупљицка буду привремено пренесене на аустријског пуковника Мајерхофера, а звање војводе остане непопуњено. Кад је Угарска најзад покорена, многа обећања дата за време револуције нису испуњена, али су се обећања Децембарског Манифеста отпочела да приводе у дело. Једном одлуком од 18 новембра 1849-те, Банат и Бачка су одвојени од Угарске и састављени у једну аутономну Српску Војводину, чијеје седиште владе било у Темишвару. Али је овај експерименат још од самога почетка био осуђен на неуспех. Уместо да се та нова област ограничи на српску територију, она је била начињена тако да је у њој било читавих крајева у којима није било скоро ни једнога Србина : у красовској жупанији на сваких 100 становника долазило је 75 Румуна и 10 Немаца, а северна половина торонталске жупаније била је насељена Мађарима, Немцима и Румунима. Те