Delo

408 Д Е Л 0 живећи од свог капитала. Беше то баш у доба кад Фредерик Дефорж поче да облеће једнако око ње. Тај човек, који тада није имао још педесет година, био је остао најсјајнији представник генерације што је ушла у свет око 1855 године и имала за свог вођу дубоког и дивног Морнија. У очима Сузаниним, он је чувао глас о својој легендарној елеганцији и авантурама које му је придавала салонска хроника. Убрзо је добио и други глас да је несумњиво први у познавању париског друштва и најбоље уме њиме да рукује. После кратког брака, остао је удовац и без деце, готово беспослен, јер га је посланички мандат интересовао само форме ради; имао је више од четири стотине хиљада динара годишњег прихода, не рачунајући његову кућу на шеталишту Ла Рен, његову земљу у Анжу-у и летњиковац у Довилу, па ипак бивши љубимац славног Дика имао је храбрости тако ретке, да стари — као што је његов заштитник имао храбрости да умре. Мислио је да нађе још једну, последњу љубав с којом ће дочекати шесдесету годину, имати лепу и погодну љубазницу, кућу по свом укусу и оно што је звао „да убије време“. Брзо је оценио положај Г-ђе Морен и срачунао да је она баш жена коју је желео: божанствено лепа, духовита, осигурана од сваке могуће досаде од деце шестогодишњим браком без порода, с мужем који се може трпети и који неће постати никад свој газда. Лукави барон изређао је ове разне користи, и, мало по мало, исповедајући Сузану, доказујући јој своју оданост местом које је нашао Морену, дајући јој поклон за поклоном, показујући јој изврстан такт зрелог човека који тражи само да се сноси, доведе је до тачке до које је желео. И то се извело тако полако, тако неосетно, и, кад се једном утврдила ова веза, она је постала нешто тако просто, тако помешано са обичним стварима живота, да Сузана готово није видела грешност тих односа са Дефоржом. Какву је неправду чинила Морену, на крају крајева? Није ли била она његова жена и у истини одана му? Што се пак тиче барона, истина је да је он плаћао један велики део њеног луксуза. Али шта? Је ли забрањено примати поклоне? Ако је плаћао какав рачун овде онде, је ли та љубазност штетила коме на свету? Она је била његова љубазница, али су ове љубави постале тако редовне да су биле готово што и брак. Била се тако лепо навикла на овај компромис своје савести да се сматрала, ако не баш као поштена жена, а оно бар као лице врло високо у врлини према толиким својим пријатељицама чије је