Delo

448 Д Е Л 0 светлим тоновима зеленога, љубичастога, наранџастога и црвенога поред мрачних тонова љубичастога и црвенога изгледа да је инспирисана шареним крилима једнога лептира. Све се ту прелива у најшаренијим тоновима боја као на крилима једнога лептира. М. Стернену у његову портрету једне жене (бр. 269), која се купа у рефлексима љубичасте и црвене боје, изгледа да је дало инспирације калејдоскопско светлуцање једнога минерала, посматранога под микроскопом. За М. Јалгу је природа само један леп, најшаренијим бојама прошаран тепих. Он слика пејзаж (бр. 358) са бреговима и реком окупаном у сунцу. Брегови у позађу са бледо-љубичастим тоновима издвајају се у оштроме контрасту према бреговима сасвим напред, који се купају у интензивнољубичастим тоновима. Весел се издваја из ове интересантне групе Словенаца и чини концесију линијама и контурама. Привлачи пажњу његова студија једне женске главе (бр. 257). Хрвати нису више тако слични једни другима, као што је то случај код Словенаца. Они излазе у нешто шаренијој слици. Ту је Р. Ауер, чије би слике чиниле изврсну фигуру у једноме салону. Атмосфера, у којој би се оне најподесније могле замислити, била би атмосфера салона и свечаних дворница, изнад чијих би врата могло бити исписано: Odi profanum vulgus. У његовим сликама има много слабуњавога, нарочито удешенога, нешто гиздавога. Оне су више срачуњене на декоративан ефекат и не паште се око разрешења каквога проблема. Оне имају да буду забава за око и разлагање за душу. Таква је „Визија љубави“ (бр. 1), која личи на један љубавни сан. Она почиње девојчицом, која има главу једног анђелка. Онда долази шипарица, у заносу прве љубави, која своје невине руке поверава једноме младићу, који би могао бити јунак једне пасторале, да је води кроз живот. Па онда младост, која налази излива у страсти. Овде је већ граница младости. Ту нас напуштају насмејане жене херувимске лепоте, пролеће са вечито ведрим небом, испуњено веселошћу, ружама и светлошћу. Јесен- са суморним небом и зима старости шире већ свој хладни дах. Настаје доба плача и жалости. Утвара смрти већ се кези и чека своју жртву. Салонски штимунг производи Циганка (бр. 5). Она није насликана као чедо сурове природе, већ као жена из отменијега друштва. Слика би се могла назвати симфонија у црвеноме. Црвена боја је нарочито изабрана, да би се добио утисак једне чаробнице. Она је насликана, како, као видивота жена, ослуш-