Delo

4 Д Е Л 0 — Кажу, начиниће се најпре нешто као воденица, па место брашна, вода ће истеривати варнице, те преко ноћ осветљавати сокаке, а дању окретати баштованима долапе... Сад копају брану и јаз. Притиснуо радник, као мрав; сева будак, а онај Кујунџин настојава и соколи... Увече је одјекивало по вароши од пуцњаве лагумова. Парчад од камења дотеривала су до првих кућа. У клисури, где је дотле расло дивље трње и аптовина, а мртву тишину оживљавао хук стешњене реке, завијање шумских ветрова, подигла се читава насеобина од радничких колеба, барака, скела и магацина. Остојић је био главни настојник. Сав каљав, поцрнела лица, опрљена чела, али веселих, светлих. занесених очију, враћао се увече с рада. Грађани су га заустављали, запиткивали радознало. — Иде... иде. Биће раније свршено него што смо предвидели — одговарао је Радоје убеђено. — Не жалим новца. Само нек се не губи време. Све ће се двоструко врагити, јер је време најскупље у нашем животу. Он се доиста журио. У успеху свога плана за подизањем електричне индустрије у Чачку, он је видео остварење своје љубави према бакалиновој ћерци, која далеко тамо иза Рудника ради на свом образовању и спрема се да буде велика и мила сарадница на препорођају родног краја. Управо он је озо двоје мешао: кад је у клисури надзиравао раднике, гледајући хиљаде њихових црнпурастих, заманутих руку, он је видео визију Вишњине главе, чије угасите очи поздрављају својим топлим погледом рад на добру народа. Слушајући звуке пијука, њему се чинило да слуша њен звонки глас, који га обасипа гомилом слатких, одушевљених речи. А кад би се пренео сасвим и мислио на њу, нз ту плаву девојку, на њене косе, на њене очи, на њене обле образе, на њу целу, њему се привиђало као да иза ње види једну нову варош, испреплетану електричним жицама, стотине точкова у покрету, гомиле радног народа и беле куће, пуне срећне дечице. Нешто се од тога већ остваривало. Велике наднице привлачиле су сељаке из околних села, па и из даље. Задовољно срце је замахивало снажно пијуком. По планини се разлегала весела песма радничка. Варош живахну. Хлебарнице почеше пећи хлеб два пут дневно. Печење је мирисало на старинским пањевима. По кафанама врило као кад је вашар.