Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 7 мужа. Она се питала шта би помислио њен отац да је сазнао за посету младићеву ! Ни сама мисао да је Чедомир поново њен, није је могла утешити. Своју грешку сматрала је као кривицу. Стид ју је било и од самог Чедомира, а ради њега и ради својих родитеља, она је желела бити најбоља жена на свету. Она није господарила сама собом. Она је заборављала аксиому свога новог васпитања да млада девојка бира себи мужа потпуно свесно. Она се није правдала пред самом собом, она је губила присуство духа и питала се шта други мисле о њој. Она је знала да је неко од комшија морао приметити кад је ушла с Чедомиром у њену кућу и кад су толико остали на само. Било да се с ким сусретне, било да поразговори, очекивала је из првог погледа или речи подозрење и осуду. Њој није падало на ум да се запита: какве су оне, те жене, те девојке од којих се бојала, јесу ли оне чисте и толико колико она, и, најзад, каква је та грешка коју је учинила ? Она је просто осећала да је урадила нешто што није требало урадити ; и то ју је болело. Куд се окрене чинило јој се, да је нешто прати у стопу, нешто хладно дува јој за врат и један тајанствен глас шапће јој страшне, неразумљиве речи. Избегавала је да иде на универзитет. Како бих погледала Чедомиру у очи ! — говорила би немо, у себи. По целе дана проводила је у својој соби, читала прибелешке, разгледала непрочитане књиге, преводила с руског. Ко зна докле би трајала та тамна грижа, да не доби оно писмо од свог оца. Кад га првипут прочита, не учини јој се мајкина болест много опасна. Али што га је више понављала, све је разумевала боље народске фразе, где се не говори непосредно, обиграва око ствари и причају се многе излишности. Она се реши да отпутује још истог дана у Чачак. Мајкина болест јој се чинила као казна. Њено, већ рањено срце стезало се од бола. Заклињала се да ће се сва предати нези око болеснице, да неће одмицати од ње дан и ноћ. А кад оздрави, она ће јој испричати шта се с њом догодило, признати све, па нека буде како она рекне. У тим мислима, Вишња је прекидала паковање куфера, поново отварала очево писмо и читала га бог зна по који пут. Реченица о Радоју допала јој се нарочито. Осећала је дубоку захвалност према свом младом комшији који се тако нашао у невољи око оца.