Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 13 више, нешто страшније од увреде, нешто што се не да избећи и шго ће га пратити до гроба. — Не покушавајте да се браните. Већ ми то причају одавно. Али ја добра, наивна, старинска жена... Ко ће у то да верује!.. И то у својој рођеној кући, од човека кога хлебом хранимо... — Мама! — умеша се Бела енергичније. Красно, госпођице — обрати се Матовићка својој ћерци. Дивно, девојко! Од кога си научила да заказујеш састанке!.. На кога се метну, несрећнице ?.. Хоћеш ли да свет прстом показује на тебе, луди створе? Доста! — викну размажена девојка, која се била повратила из првог изненађења, па уређујући своју косу, додаде: — Секулић није крив. Госпа-Матовићка се зарумене у лицу као да је обузе изненадни страх да догађаји не узму други обрт, те се одважи да удари на главну ствар. — Ти га волиш, дакле?... — рече меким, поетским гласом. — Ти си сасвим изгубила главу! — Да; ја га волим... ми се волимо; јел’те, Чедомире?.. одговори девојка узбуђено. Секулић осети да је сад дошло то велико, то страшно, језиво што је очекивао. Он задрхга, јер је то било још веће, много теже него што је његова мисао предвиђала. ГБегов поглед се прошета од Беле ка њеној мајци, па онда паде поново на девојку, а одатле на сто, на дувар, на прозорска окна, на затворена врата, као тица која је тражила да се спасе. Је ли то истина, господине? — угшта га Матовићка свечано. Било му је јасније него икад да не воли ту девојку, па ипак он превали: — Да! То „да“ чу се једва, и он се напреже и рече поново : — Да, да ! — Да! — понови фагалну реч још неко у соби. То је Бела одговарала, ма да ју нико није питао, и гледала младића задивљено, угризнуте усне, истурених груди, чије су облине затезале свилу на блузи. Мајка уздахну, и то овог пута искрено. Узе двоје младих