Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 15 да је резултат слободног размишљања... Бојим се да младића није засенуо мој положај, а он на то не треба да рачуна ни колико ја. Нико у Србији није сигуран шта се сутра може десити; нигде није тачнија она пословица да се не зна шта носи дан, а шта ноћ. Не слути, бога ти — примети госпођа — ту је устав, Државни Савет, народна љубав... — Народна љубав!.. — подсмехну се министар. — Трице и кучине... данас нам вичу живео, а сутра ће ти заурликати пред прозорима: доле с њим!.. Него нека младић сврши школ), постане свој човек, добије парче хлеба, па нек узме Белу, ако хоће... ја ћу му први честитати. — А дотле? Дотле се може све десити. У сваком случају боље је да се кају раније него доцније. Матовићка не хтеде наваљивати. Знала је да јој је муж врло тврдоглав. Стога узе други пут, прими од његовог говора што је ишло у корист њеног плана и рече Чедомиру: Тата нема ништа против. Само тражи да свршиш школу... А дотле нам иначе треба времена око девојачке спреме... Де, пољуби руку! Ствари су се у кући мењале полако, неприметно. Послуга се обазривије понашала према томаћем учитељу. Жандарм, на служби у министровој кући, одавао му је потпуно прописан поздрав, треснувши чизмом и кочећи очи. Куварица је стишавала близнакиње да се не деру пред његовом собом. Собарица је наместила на његов прозор саксију резеде. ГоспаМатовићка слала министарске цигарете. Бела долазила чешће преко дана, кријући се тек форме ради. Из вароши се доносиле трубе платна, разне чипке, конци, свила, модни журнали. Једна шваља је најмљена под надницу. Сутра да ми шта буде, не дај боже, па да ми дете остане без спреме, као сироче — бранила је госпођа ове трошкове пред министром. Бела је посвећивала Секулића у те куповине, питала га за савет при избору боја, говорила му цене појединих набавки. Младић је одобравао. Није могао дати једног личног мишљења. Те ствари му се чиниле непознате, далеке, туђе, несхватљиве. — Наш Чедомир као да је пао с Марса! — смејала се госпа-Матовићка, која би кадгод присуствовала тим разговорима.