Delo

ВЕЧИТА ИГРА 25 Кад у оне друге лепше косе стоје, Ко сунчева у њих ватра да се слила; Када су јој очи од пролеНа боје, Ко најлепша, сјајна, два дивна берила ; Када јој је чело од слонове кости, А уснице љупке пехар од рубина Препун малвасије, најслађега вина; А тек душа, срце — источник радости, Док у тебе извор бескрајне жалости: vla за оном лудим — а ти ми опрости! М. П. Стефановић.