Delo

МАЦИНИ О СЛОВЕНИМА 381 вати да ни легендарне Дужности Човека — Doveri del Uomo — још нису нашле свој превод у нашем племену које греди своме ослобођењу1, док су оне у талијанским школама уобичајени катихизис у знанственом програму наставе. И док у Италији постоји читава литература мацинијанска, можда у оноликим димензијама као што је то дантологија, и док су све важније ствари његове доктрине и његових списа нашле преводиоце у свима модерним језицима (нарочито енглеском и немачком, а да и не говоримо о латинским језицима), дотле се код нас мора исчекивати једно озбиљније дело о иницијатору ослобођења и уједињења талијанског народа, чија је судба, све пропорције задржавши, тако слична са нашом. Јер, ако се кадкад, у осталом доста ретко, и чује од понеког нашег националног радника која реч Мацини-а, то је сасвим на дохват, извађено из каквог листа, узето из друге руке. А уверени смо да кад би когод од наших умних националних радника непосредно проучио Мациниеву мисао и тиме оплодио свој дух за акцију, да би га, пре свега, добрим делом нама пренео. Јер ниједном народу, сем пољском, нису потребни данас у толикој мери Мациниев геније и Мациниева вера и делање, као што је то нашем српском народу. Желети је да наши умни радници, који добар део продукције посвећују националној идеји, обрате већу пажњу на Мациниа, који је и ако угашена, ипак у успоменама блештећа светла кула историје, која показује пут угњетеним народима. Обележимо на овом месту Мацини-а бар толико, истакнувши да је он онај велики Талијан који је својим педесетогодишњим радом, неуморном и неустрашивом акцијом самсонски протресао стубове реакционарне, клерикалне и угушујуће Метернихове Европе, позивајући пророчанским гласом народе, да наставе пут који им је назначен 1793 г. Он је био тај који је својом Младом Италијом-, Младом Европом и Универзалиом Републиканском Алијанцијом целог свог века проповедао и делао према оним речима Дидро-а „да нема среће и слободе човечанству донде, док се цревима последњег попа не обеси последњи краљ“, због чега је неколико пута на смрт био осуђиван. Међутим, кад је 1905 год. цела умна Италија достојно глорификовала стогодишњицу његова рођења, на једној конференцији одржаној у Риму од стране отменог и убеђеног крајњег демо1 Ако се не варамо, хрватски „Pokret" их је превео у своме књижевном додатку од априла 1911 год. 2 Dora Melagari: La Jeune Jtalie et la Jeune Europe.