Delo

392 Д Е Л О песме импровизиране на историјским успоменама, песме достојне да буду скупљене и преведене у наш језик.1 Потребни су били компетентни људи да подигну ову спонтану поезију ка вишим литерарним изразима. Делање ових литерата, делање којим су они у ствари подизали народносни ocehaj, се нарочито истакло почевши од 1830 г., и његов најистакнутији представник био је др. Гај, чију књижевну каријеру Мацини потанко описује, да би и својим сународницима показао уски каузалитет између литерарног буђења и националног ослобођења једног народа. Напомиње између осталог и ондашње јужнословенске интелектуалне центре: Пешту и Београд за угарску сферу, а Нови Сад, Задар, Грац, Љубљану и Пресбург за аустријску сферу. Илирска национална поезија је душа овом здруженом раду. „Поезија дубровачких песника XVI и XVII века, предавана од слепих стараца Срба, почев од античке епопеје Гундулића па до црногорских пјесама, довољна је да осведочи будућност ове проскрибоване расе. Она је пуна меланхолије и нада, као месец и звезде јутра, које је Илирија ставила на својим заставама. Не светли пуном цветном лепотом као литература нација, чија је мисија одавно одређена; не поклања много бриге форми, али садржи у себи у највећем степену оно, што недостаје нашим литературама, а то је дух акције, контакта са стварним животом. Наша поезија кад је слаба, имитација је а не осећај; кад је добра рефлектује душу једне индивидуе. У словенскоЈ раси она изражава заталасану борбу једног народа. Наша поезија тежи да се издвоји од друштва и од народа; њихова (словенска) да се с њима стопи“. Мацини иде тако далеко да тврди да би дух словенске поезије требао да улије нове струје живота талијанској поезији; а тиме би, вели, био пренет и један важан елеменат у њихову историју. Цитирајући неке примере украјинске поезије од Залеског, он спомиње (у свом писму од 16 јуна 1852 год.) колекцију црногорских песама од 1837 публикованих од владика; спомиње журнал „Гусле“, скупљање песама Станка К. од 1839 год., као и неког Топаловића из 1842 год. У свом писму од 19. јуна 1857 говори о културној вредности и акцији Чеха и њиховој сурадњи на просвети Јужних Словена. Спомиње како су чешки професори били позвани на катедре 1 Ово је у најновије време учинила тачијанска књижевница Умберта Грифини, садашња супруга нашег академског сликара г. Петра Почека, Црногорца.