Delo

МАЦИНИ 0 СЛОВЕНИМА 391 1804—1829 год., године хатишерифа. „Историја дугог рата издржаног од ових несаломљивих брђана да се студирати у онштој колекцији њихових народних и историјских песама публикованих 1837 г.“ Сигнал је дат јер се одмах по Србима ослобађају Грци (1828), а затим Молдаво-Влашке провинције (1834). „А поред десне обале Дунава, полазећи од Оршаве 472 милиона Словака (di slovachi Bulgari) природних господара Балканских планина, дишу дах слободе, који им долази из Србије и осећају утицај литерарног и националног покрета словенских поданика Аустрије". У једном трећем писму Мацини констатује да његовом писању о значају словенског покрета догађаји дају за нраво. То потврђују султанове концесије народностима, цареве панславистичке агитације, и тајни агенти Наполеонови по Србији и Црној Гори, да их покрену за њим. Но поред очигледног и увек претећег пољског покрета и онога северозападних Словена, не мање смемо губити из вида покрет Јужних Словена, т. ј. Чешка за Чехе и угарске Словене, а Хрватска за Српске и Илирске Словене. Историја нам показује да је Илирија некад била грчка, затим римска, у 1810 била је чак и француска, а данас је аустријска. „Ја нећу да говорим о овој данашњоЈ, говорим о будућој, онако како је подразумевају сами Јужни Словени, о оној коју они називају Великом Илиријом, или Државом Илирско-Српском: која би обухватила у једној мање више дефинитивној заједничкој аспирацији, Хрватску, Каринтију, Србију, Црну Гору, Далмацију, Босну, Бугарску. Све ове провинције говоре, сем неизбежних локалних модификација, један језик, за који се може рећи да је у суштини исти“. Исте традиционалне успомене, исте легенде очаравају и буде њихов национални инстикт. Но доста кратког трајања је био њихов политички национални живот, који је за њих кулминирао у XIV веку, времену када се формирала српска импе рија, која се растурила по инвазији Турака у Косовској битци; а само један одсев њене величине потраја у малој републици Дубровнику". Од литерарног јединства, и ако разједињеног ортографијом, провинцијалним и локалним таштинама, ипак се очувао један моћан и најговорљивији одјек, који, на жалост, више „просвећене“ класе занемарују. То је народна поезија, лук алијанције, као што вели Мицкијевић, између античких и модерних времена, која је преко вашара, пијаца и јавних места, преношена од бедних слепаца, који на гуслама (врста лире) праћаху