Delo

414 Д Е Л 0 народа, губио се значај „малих“ словенских питања на Словенском Западу и Словенском -Југу. Али је у исто време Русија губила свој значај у Европи, као и своју историску улогу међу Словенима. Да је истрајала на овоме бескрајноме путу не зна се шта би било са словенском расом. Као највероватније изгледа, да би своју „цивилизаторску" улогу међу Словенима извршила Немачка са својом „бриљантном другом“ на тај начин што би сви Словени били стављени у германска кљешта. Натисак немачки на Русију све би се више ширио и ко зна, да у далекој будућности не би словенска раса била истиснута из Европе и да не би Руси, пребачени преко Урала, постали жртва „жуте опасчости“. Истина је, да ову политику није одобравала „Русија која мисли“. На првом месту она је рђаво примљена била у централној Русији и свом својом колосалном тежином падала је на православног рускога мужика. Још за време кинеске кампање осетило се, да маса народна инстиктивно схвата да овако далеки походи немају ничега општега с њеним словенско-хришћанским идеалима. Борити се противу „Њемчуре11 и „Турка“ за православље и „славјанских братушек" руски сељак разуме, али зашто узнемиравати „Китајчонка“, он то није могао разумети и нерадо је напуштао своје руско огњиште. Револуционарна пропаганда пуштала је све дубље корен и обухватала све шири круг присталица. Револуција у Русији и рат с Јапаном учинили су крај овој великој политичкој авантури. Портсмутским Миром од 1905 год. Русија је враћена својим непосредним задацима унутрашње и спољашње политике. Промену далекоисточне политике на блискоисточну јасно је обележио садашњи руски министар иностраних дела С. А. Сазонов у своме говору који је држао у Думи 19-ог априла ове, 1912 године. „Не треба заборављати, рекао је он, да је Русија европска држаза, да се наш државни живот склопио не на обалама Црнога Иртиша, већ на обалама Дњепра и реке Москве. Ширење руских поседа у Азији не може бити задатак наше политике, јер би то значило непотребно покретање центра и слабљење нашега положаја у Европи и на Блиском Истоку“. Русија се, дакле, после Портсмутскога Мира вратила природним и непосредним задацима своје спољашње политике. Несреће на ратном пољу тргле су је из заноса цивилизаторске улоге азијатских народа. И ако је из рата с Јапаном изишла материјално ослабљена, она је одмах заузела своје место у концерту сила.