Delo

Л А Ж И 429 племенитост девојкиног држања, он одговори врло искрено овим речима пуним најбезазленије уображености: — „Да штете, што се губи један тако леп осећај“. — „Да“, одговори Емилија уздишући, „каква штета!“ Нагласак с којим би изречена ова реченица био би довољан да обавести песника о промени мишљења која се догодила код његове сестре на питању Г-ђе Морен, да је имао слободан дух и мислио на шта друго сем своје љубави. Али га је ова л>убав обузимала целог. За њега се сад, дани делили на две групе: дани кад је требао да се нађе са Сузаном, и дани које је требао да проведе не видећи је Ови последњи, много чешћи, пролазили су му обично овако: остајао је у постељи доцкан пре подне и сневао. Осећао је оно умањавање животне енергије, што је неизбежна последица претеривања у сенсуалној љубави. Он је пазио на своју тоалету са оном брижљивошћу која, сама по себи, одаје искусним женама, да је тај младић љубљен. Свршивши посао око тоалете, писао је својој богородици. Она му је дала слатки задатак да јој држи дневник својих мисли. Што се тиче ње, није имао једног реда њеног рукописа. Она му је рекла: „Ја сам под сталним надзором и никад сама!“ И он ју је жалио, сав предан у тај посао писања до ситница, којим га је Сузана подјармљивала. Зашто? Није се никад запитао. Тај положај сентименталног Нарциса који се огледа непрестано у својој сопственој љубави слагао се тако лепо са оним што је било у њему дубоко сујетно, као код готово свих писаца. Сузана није много размишљала о аномалијама књижевничке природе да би могла спекулисати с том сујетом. Мило јој је било да чита дневник Ренеов, кад он није био поред ње, просто као ватрени спомен датих и примљених миловања. Кад би песник тако очитао јутарњу молитву своме божанству, час за ручак би већ звонио. Одмах затим, он би одлазио у библиотеку у Ришељеовој улици где је савесно купио белешке за свога Саваноролу, на кога се поново дао. Радио је непрекидно, до увече. Радио је, — не осећајући више никада, као у доба Каваљера, ону пуноћу талента која из мозга прелази у перо, тако да се речи тискају у глави, да се слике оцртавају са облицима и бојама стварности, да лица долазе и одлазе, да се напор писања најзад претвара у једно пијанство у исти мах лако и моћно одакле излазимо исцрпени; — али да слатка умора! Требало је Ренеу, да би скројио сцене своје садашње драме, готово бони напор целе његове мисли, још гори напор да метне