Delo

430 Д Е Л 0 у стихове комаде које беше, претходно, скицирао у прози. Његов полет није се будио више бујно и срећно. Томе је било више разлога разне врсте: један, са свим физички, најпре: траћење животног сока што повлачи свака подељена страст; — други, морални: стална брига за Сузаном и неспособност да је икад заборави потпуно; — трећи, интелектуалнији, најзад, и најмоћнији: песник је подлегао, а није ни сам знао, оном угицају успеха, убиственом и за најлепше геније. Смишљајући и пишући, он је почињао да мисли на публику. Гледао је духом дворану прве представе, новинаре у њиховим фотељама, људе из високог друштва овде онде, и на балкону ложе у партеру, Г-ђу Морен. Слушао је унапред шум пљескања, исто толико погубна за драмске писце колико број издања за романсијере. Визија јсдног извесног ефекта, који има да се да, заузимала је у њему место оној равнодушној и природној визији предмета који има да се наслика, из задовољства што се слика, а што је неминован услов дела живе уметности. Сувише млад још, да би имао ону окретност руке захваљујући којој књижевни ветерани успевају да напишу страсне речи, без икаквог узбуђења, и на начин да преваре најфинијег критичара, Рене је тражио у себи извор, кључ идеја, али није налазио. Његова драма није се правила у његовој глави, природно, неминовно. Трагичне фигуре флорентинског калуђера с јарчијом главом, страшног понтифа Александра VI, напраситог Микел-Анџела, мудрог Макијавела и опасног Цезара Борџије нису се оживљавале пред његовим очима, упркос скупљеним документима, записаним белешкама, бескрајно брисаним страницама. И он остављаше перо; гледаше како се небо плави кроз чипку завеса његовог прозора; слушао је ситне шумове у његовој кући: нека врата се затворила, Констан се играо, Франсоаза гунђала, Емилија пролазила тихо, Фресно корачао тешко, и он би стао да рачуна колико га часова деле од идућег састанка са његовом љубазницом. „Како је волим! Како је волим“!... говорио је самом себи и својим жаром палио своју страст да је изговарао те речи гласно. Затим се слатко сећао малог намештеног стана где ће бити тај састанак, очекиван с грозничавом нестрпљивости. Био је, у тражењу стана, срећније руке него што се Сузана могла надати, знајући га колико је неискусан. Тај стан се састојао из три собе доста кокетно намештене бригом Г-ђе Малвине Роле, црнпурасте жене, око тридесет пет година, чије поверљиво опхођење, готово строга ношња, заслађен глас, љубазне очи беху