Delo

478 Д Е Л О и слава руског национализма не лежи у обрнутој сразмери према Финцима, Пољацима и Јеврејима ? ... Може човек бити велики Рус и патриота не мрзећи Финце. Изгледа да у овом питању Суворинова руска душа стоји у противности са примитивним питањем трпљивости... У том су погледу Суворинове државничкеидејебиле на скроз погрешном иуту. Уз његов национализам треба поменути и његово словенофилство. Ово би се могло расчланити : на љубав према словенским народима (сем Пољака, наравно) и на мржњу према Немцима. „Ново Време“, које је никло у тренутку распламтелих словенских осећаја у време ратова са Турском, било је вазда наш заштитник. С друге стране, нико Немцима није толико грких речи бацио у лице колико Суворин кроз „Ново Време“. Личност Суворинова значајна је и занимљива у његовој улози публицисте, али није мање заиимљива у улози писца. Суворин је волео необично драму. „Питање“, „Татијана Рјепина“, „Цар Димитрије Сзмозвани", „Мушкарци и женскиње“, „Часна Реч“, „Љубав до краја света“ — то су Суворинове драме, игране са врло много успеха. Све до своје смрти он је дириговао својим сопственим позориштем у Петрограду: „Малим Театром“. Он је сам режирао многе драме Толстоја Лава и Алексеја. Даровит и интелигентан, примерне енергије, човек својственог разума, ретке среће за све послове којих се лаћао, човек великог укуса и нарочитог стила, човек највећег националног инсгинкта у Русији, Суворин је био ретка појава у руском друштву. Смрћу његовом Русија је изгубила Патријарха своје Штампе. Dr. М. Г.