Delo

40 Д £ Л 0 овоме пријатељству положи темељ састанком три цара и њихових министара у Берлину 1872 године. Заменик Бајста, Андраши најенергичније је потпомагао рад гвозденога канцелара на спријатељивању Аустро-Угарске и Русије, вешто скривајући своје планове, наперене против српскога народа. Узалуд су ђенерал Игњатијев из Цариграда и посланик Новиков из Беча унапред опомињали своју владу, да Андраши вара Русију и да ради на сједињењу дунавских кнежевина и српских земаља под Турцима; у Петрограду су веровали Андраши-у. Он је уверио био петроградску владу, да је Аустрија постала неспособна за ширење својих граница, да је Угарска толико заузета добивеним правима и привилегијама да и не помишља на територијална заузећа. Од 1871 године Андраши се ратосиља једнако Босне и Херцеговине и једнако ради да њима „заокругли" границе хабсбуршке монархије. Бизмарк помаже ову политику, једнако бринући се бајаги о руским интересима на Истоку. После састанка Александра II с аустријским царем у Бечу 1873 године руска влада коначно мења своје гледиште на Јужне Словене у Аустрији у корист ове последње. У годишњем извештају за ову годину кнез Горчаков реферише своме цару између осталога ово: „Политичко стање и непосредне користи Аустро-Угарске служе као реална гаранција за осигурање мира, јер се само миром може одржати равнотежа између два дела монархије. Према Истоку бечки је кабинет изменио политику. Гроф Андраши као да је поставио себи за задатак да задобија добро расположење пограничних хришћангких народа за Аустро-Угарску. Чак и штампа је увидела у овоме корист за монархију, јер су Аустрија и Угарска, због приближавања распада отоманске царевине, заинтересоване развитком и добрим расположењем хришћанских народности, којима припада будућност Балканскога Полуострва. Између осталих користи помињана је могућност сједињења Босне и Херцеговине с Аустро-Угарском у случају распада Турске“. С овим се мири руска влада. „Граничење Аустрије с Турском на дугом растојању вели се даље у извештају, мора имати великога утицаја на материјалне интересе овчх земаља. Потпуно је природно, да бечки кабинет предвиђа могућност распада Турске, али овога тренутка сасвим је вероватно, да најпрешнији интереси Аустро-Угарске захтевају чување мира и постојећега стања. Ови разлози довољно дају јемства да верујемо речима грофа Андраши-а. Ако пак његово добро расположење (расположење Андраши-а), које он сада по-