Delo

МЕЂУНаРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ 41 казује према васалним областима отоманске империје, иде у корист развитка аустрискога утицаја у овим земљама, где је раније искључиво владао наш утицај, ми у томе не видимо ни опасности за будућност, ни нарушавање нашега престижа ни наших интереса. Од оваких релација хришћани могу имати само користи. Ми остајемо верни нашој историској мисији, не сметајући им да се развијају и усавршавају у самоуправљању чак и иностраним потпомагањем. Утицај Аустрије регулисаваће се везама љубави, јединством вере и порекла, везама којима смо везани с овим народностима. Овим народностима ми ћемо увек бити потребни да би смо их спасли од потпуне асимилације моћнога суседа.1 Од године 1874 почиње да се осећа јачи српски народни покрет у Турској, нарочито у Херцеговини. Догађаји се све више заплећу и опасност за поремећај општега мира постаје све већа. Бриге Бизмаркове за Немачку постају све немирније. Једину гаранцију за сигурност Немачке он је гледао у савезу с Русијом. Цареви немачки и руски били су блиски сродници и интимни пријатељи. Пољско питање и монархијска начела давали су реалну подлогу за склапање руско-немачког савеза. На сметњи је била само једна ситница: лични односи два канцелара, кнежева Бизмарка и Горчакова, односно, ако је веровати Бизмарку, болесна завист Горчакова слави Бизмарковој. Овој ситници било је суђено да за дуго време одреди судбину нашега народа!! У својим мемоарима Бизмарк нам прича на који је начин омогућен немачко-аустриски савез и рускоаустриски тајни споразум, први наперен противу Русије, други противу српскога народа. Све је могао отрпети кнез Горчаков, вели кнез Бизмарк, али никако није могао подносити што његов господар Александар II верује његовоме партнеру у слави, Бизмарку. Старајући се да своме господару докаже, да га Бизмарк вара, он меће „на пробу“ пријатељство Немачке. Ова се проба састојала у томе што је 1876 године кнез Горчаков поставио питање немачкоме цару преко свога цара: да ли ће Немачка остати неутрална у случају рата између Русије и Аустрије? Овако по мотивима детињасто а по изгледу врло озбиљно и врло опасно питање, Бизмарк подгрева панславистичком опасношћу и убеђује цареве аустрискога и немачкога и остале владаоце немачке, да је неопходно предати забораву скору прошлост и закључити 1 Тамо, с. 282—283.