Delo

МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ 43Узрок овакве несловенске руске политике лежао је у једној новој заблуди руских државника. Сад се зна, да се политика Александра II, бугарскога ослободиоца и проузроковача великога пораза српскога народа, који је завршен анексијом Босне и Херцеговине, базирала на мишљењу кнеза В. А. Черкаскога о балканским народима. А ево како гласи његов „основни факт“ : „Бугари су и по вери, и по језику, и по пореклу народ који се највише приближује Русима. Њега је подигла ната култура, он се духовно одгаја нашим образовањем, од нас црпи елементарна начела науке. То је наше дете, које никад неће устати против нас; њему је суђено да се развија само у тесном савезу с нама. Бугари гледају на нас као на очеве просветиоце и спасиоце. По политичким тежњама они себе сматрају за законите наследнике турскога наследства на Балканском Полуострву и готови су да униште свакога који им стане на пут. Овај основни факт треба поставити за темељ свију наших одлука. Било да је у питању потпуна независност балканских земаља или само њихова делимична аутономија, не треба заборављати, да ће све што се откине од Бугара одмах или мало доцније припасти Грцима“, који ће потпомагати непријатеље Русије1. Излази, дакле, да на Балканском Полуострву постоје само Бугари, с којима су везани руски интереси> и Грци с којима су везани интере.си руских непријатеља! Писац ових редака присуствовао је једној од седница Петроградскога Словенскога Друштва у 1903 години, на којој је стари гроф Игњатијев поновио овај „основни факт“, обраћајући се присутноме на седници тадашњем руском дипломатском представнику у Софији Бахмећеву с овим „основним фактом" као с политичким тестаментом, додајући у исто време, да је он радио на стварању велике Бугарске ради виших интереса Русије. И ако је живот показао, да је овај „основни факт“ био једна проста заблуда, и ако је најтрезвенији управитељ руске спољашње политике, кнез Лобанов - Ростовски, дошао био до жалоснога закључка, да је велики подвиг рускога народа ослобођење Бугарске — „једна велика погрешка“, ова политика игнорисања српскога народа и његових интереса од стране руске дипломације продужавана је све до питања о признању анексије Босне и Херцеговине. Санстефански Прелиминарни Уговор одлагао је на свој начин српско питање, ма да није одузимао Аустро-Угарској мо1 О овоме опширније говори Овојани у својој књизи „Болгарјн и Болгарн".