Delo

60 Д Е Л 0 Таква је била Дирковичина исповест. Сви напори, све опомене, и благе и оштре, нису могле ишчупати из њенога срца и памети никакве успомене и жалости, осим успомене о сину и жалости за његовом несрећом. Кад ју је свештеник питао о гресима према Богу, она је исповедала тобожње своје грехе према сину; кад ју је опомињао да се моли за спас своје душе, она је шапутала: — Смилуј се њему, Боже! Смилуј се њему! Пред зору у уској, на свод соби владала је потпуна тишина. Дирковичина постеља била је намештена до прозора, иза чијих је старих икона и дрвене решетке, у белом освиту стајала непомична граната крушка, покривена жутим лишћем. Свећица се на сандуку угасила, црни Брис, мршав и тужан ушао у собу и завукао се под постељу, где се савио у котур; крај болесничиних ногу спавао је жути мачак на карираном покривачу; а кад се сасвим раздани, из суседне собе улетеше два сива голуба, падоше на перваз од кревета и стадоше тихо да гучу. Болесница отвори очи, осмехну се, па слабим, али као сребрно звонце звонким гласом запевуши; Долетели голубови С њима препелица... Снажно и чило усправи се у постељи и погледа кроз прозор. Очи су јој сијале, на жутим образима биле крваве пеге. беле власи расуле се по кошуљи и откриле чело, високо, набрано али ведро. Погледа кроз прозор, пусти поглед међу дрхтаво од јутарњега ветрића, златно крушкино лишће, диже поглед небу на коме је светлио бледи полумесец, гоњен ружичним облачићима, па запева: На јутарњем небу Месечак бели Са стране ноћне... Наједанпут прекиде, јер голубови слетеше на прозорске решетке и опет загукаше. Она учини покрет као да се од нечега уплаши, па сплећући руке, запева опет : Мој славују тако гласно Не пој на дрвету, Не прекидај сна мирнога Мојему детету...