Delo

М И Л 0 Р д 59 ни шта сам целога века радила... Ничега се не сећам осим несреће његове, сина, малише, чеда мога јаднога... Све гласније и све жешћим покретима руку, које су се дизале у вис час ширећи се очајно час сплећући се као за молитву настављаше: Он је сад просјак... кнез мој просјак... Анђео мој с високога неба свргнут... Шта ће с њим бити ? Шта ће бити од њега? Куда ће га јадне ноге одвести кад он нема ни куће ни кућишта, нити парче хлеба има... и ништа нема!.. Срце су му израњавили, драгу му одузели, и све је од њега побегло, а ја, мајка, помоћи му не могу, и морам га оставити у овом свету несрећнога и напуштенога, а ја сама да идем цару небесном, да се тужим на зли удес синчића мога !.. Авај, злога удеса његова! Злога удеса! Злога удеса !.. Из ових прсију увелих и потресаних дрхтавицом смрти, кроз очи упале и сјајне од очајања, бризну још поток суза и разли се по жутим као восак образима. Тихим, свечаним гласом свештеник је запита о гресима и кривицама њенога живота. Она одговори страсно: Нисам згрешила, оче мој! Нисам скривила ништа њему, кад сам га за срећу и господство гајила, кад сам га до високога сунца на рукама својим дићи хтела! Ничим ја, оче, њему, сину моме, нисам скривила кад сам га малога још купала, чешљала и мирисима обливала, да би изгледао он као нежно племићско дете, да би се људи ниско пред њим клањали... Свештеник је прекиде и изговори име Бога. Она одговори: Пред Богом се исповедам, и пред тобом, оче духовни, да нисам учинила за дете моје све што сам била дужна учинити... Јела сам, пила, богато живела и туђинима раздавала... Требало је да о своме глупоме телу не водим рачуна, и на људске невоље да се не осврћем, но за њега, малишу мога, све да купим, непрестано да купим... Требало је да одем родитељима драгане његове, да им пред ноге паднем, да плачем и молим... Требало је да му помоћ из земље ископам, из камена изгризем, од Бога силом израдим, од људи измолим... Нисам то учинила, и ево се исповедам пред Богом и предтобом, оче, да сам ја крива за горки удес детета мога... И по неколико пута, лупајући се песницом у груди с чудном снагом, понављала је с неисказаном скрушеношћу: — Ја сам крива! Ја сам крива! Много сам крива!