Delo

0 КЊИЖЕВНОЈ СВОЈИНИ 69 аналогије, дакле не непосредним путем. Из законске одредбе {§ 212 грађ. з.) закључујемо, да право сопствености има сваки грађанин на производе својих сила, које се оснива на самој природи. Ако квалификујемо књижевне творевине, право на њима, као сопственост, јер су и оне производ човјекових сила, то можемо књижевне производе подвести под законске одредбе, које говоре о праву употребе и уживања, праву заштите и тужбе (§§ 216, 217, 218, 219, 220, 221 грађ. зак.). Још теже је одредити права насљедника, пошто се не би из одредаба законских (§ 394 грађ. зак.) могло извести за њих право на заштиту, док им нарочити закон не би ту заштиту дао.1 Посебно законодавство о књижевној својини, које је једино у стању да свестрано и ваљано регулише литерарне односе и заштити радове књижевних радника, не постоји у нас, и ако је већ шесдесетих година прошлога столећа издато министарско наређење „докле се нарочитим законом" не регулише књижевна својина, предсказивало, да ће се књижевни односи и заштита књижевних продуката нарочитим законом предвидјети, регулисати. То је питање, чија се важност мора увидјети и без одлагања приступити његовом решењу. То захтијева интерес књижевних радника, који су код нас запостављени као можда нигдје друго, без награде, заштите и често остављени, да уступе своје интересе и права за незнатну цијену трговачком прохтјеву својих издавача, без којих и поред свега тога често не би били у стању, нити би смјели ризиковати, да се упусте у издање својих списа. То захтијева општи интерес, да се носиоци културе, књижевни радници потпомогну и законски заштите. Напосљетку, здраво осјећање пијетета налаже племениту дужност, да се и потомцима једнога књижевног великана, скромна корист, једно стално признање осигура. Неоспорна је ствар, да слабо имовно стање, у коме се обично налази потомство наших књижевних радника, мора вријеђати здрави човечански осјећај. Док потомство једнога књижевника са знојем свога лица и великим напором, заслужује кору хљеба, зар је право, зар смије дозволити осјећај и племенито настајање нашега народа, да друга лица уживају и прибирају бесправно имовинске користи, без накнаде, од продуката књижевних радника, који су у своме идеалноме настојању жртвовали и интересе најближе своје родбине, 1 Commentator, Ауторско право („Коло“ за 1901, стр. 216—217).