Delo

68 Д Е Л 0 * * * У Србији и Црној Гори није се као и у осталим земљама,. осјетила потреба социјалног регулисања литерарних односа и заштите писца на њиховим књижевним производима. Сасвим појмљиво, јер књижевност није могла, нити је била развијена раније, какав је случај данас, нарочито у Србији. Кад се народни језик и народна књижевност, као израз карактера и душе народне почела у јачој мери развијати, почела се осећати и потреба заштите књижевне својине. У то вријеме прикупљене излазе из штампе народне умотворине, пјесме, приче. Како пак није било никакве заштите књижевних дјела, то су се други користили слободно прештампавањем туђих радова, без одговорности и накнаде. Већ шесдесетих година прошлога столећа, кад је наша књижевност узела већег маха, осјећала се у Србији потреба за заштитом књижевне својине. Тако Вук Караџић упућује кнезу Милошу 6 априла 1860 године жалбу,1 у којој тражи забрану прештампавања народних пјесама, (и осталих његових дјела), наводећи с каквим их је тешкоћама скупљао и писао, и с великим трудом их „путујући чак у Липиску и онамо се злопатећи у туђој земљи, штампао и издавао, па се сад људи налази, који, или не знајући шта је срамота или не марећи за њу према новчаноме добитку, ове пјесме које сам ја скупио и на свијет издао прештампавају и са њима тргују. У хришћанској Европи ово се зове књижевна крађа и забрањује се законима, у нас пак таковијех закона још нема“. Вуку је тада указала свестране помоћи држава, која је раније против њега војевала. Кнежева канцеларија преко министарства просвјете издала је налог тадањем цензару књига Кости Бранковићу, да не дозвољава „од сада никоме г. Вука у овдашњим штампаријама дјела његова ни сама за себе нити уз друго што прештампавати,. или тако прештампана у Србију из други земаља уносити“. Свако очекивање, да се регулишу односи литерарни, да се заштити право књижевника у нашој још неразвијеној довољно књижевности, изневјерило је. Законодавство од 1844 не говори о питањима ове врсте. Према томе може се поставити питање,. да ли постоји у опште законских одредаба, које су у стању заштитити писцу привредно користовање производима његовог духовног рада. Ово питање може се ријешити путем извођења и 1 Андра Гавриловић, саопштио („Наставник“ за 1911 стр. 365—366).