Delo

О МАКЕДОНСКИМ СРБИМА — СВРШЕТАК V Језик македонских Срба. Удаљеност бугарскога језика од српскога. Иширков о „бугарском" македонском дпјалекту. Мишљење академика Белића. Проста истина о језику македонских Срба. Завршетак. На једном другом месту ми смо одредили појам народности као скуп људи који говоре једним језиком1. Од свију елемената који су уношени у дефиниције појма о народности само језик даје све што је потребно за научну дефиницију појма о народности. Језик је плод свега онога што су наши претци преживели, он је најпоузданији чувар најстаријих и најразноврснијих традиција једнога народа. Језик је најпоузданије мерило општега културнога развитка једнога народа, јер се у њему огледају погледи народа на веру, морал, лепоту, на добро и зло, на све што се јавља као плод живота и рада једнога народа. Чак и материјална култура изумрлога народа може се одредити по језику. „Језик је копија душевнога стања једнога народа; он је она заједничка душа коју узалуд ван њега траже научари; он је онај „principe spirituel““. Језик се заједно с народом развија, мења, изумире; он покорава племена, народе, читаве расе. Све што је усвојило један свима заједнички језик ушло је у народну заједницу и све што је престало разумевати заједнички језик изашло је из народне заједнице. Као што нема два човека који би подједнако о свему мислили, — нема такође два човека који би подједнако говорили. Ово је сасвим разумљиво. Од особина чула за примање утисака споља, од живчанога система, од непознатих, тајанствених центара у мозгу за прераду представа, једном речи од свију инди1 Види: „Бранково Коло', св. V, за март, 1912.