Delo

72 Д Е Л 0 видуалних особина зависи како he човек мислити, односно како ће говорити. На мисао и на реч утиче не само друштвена околина, него и природа у којој човек живи и начин живота и рада. У српским крајевима, где је очувана још чврста племенска заједница, као на пример у Васојевићима, човек човека познаје по језику из кога је братства, из кога је дела братства (,,трбуха“), из које породице и чак често пута из које куће, чији је „одељак“. Тако и толико варира језик људи који живе у најтешњој заједници. Али колико разлика мора бити у једноме народу, колико мора у њему бити дијалеката, подијалеката, група говора, говора, провинцијализама! Ово дељење иде до распадања једнога нароца на више народа; то је клица за рађање нових језика и нових народа. На срећу српско-хрватске народне заједнице ово разнарођавање, не гледећи на тешку историјску прошлост, није пореметило њене основе. Што се тиче исто тако бонога као и македонско-српско-хрватскога питања, о коме ми опширније говоримо на другом месту, нама буквално изгледају ненормални људи, који, под утицајем верскога фанатизма и тренутних политичких страсти, хоће од чисте народне заједнице да створе оно, што десет векова нису могли створити, — да на основу католицизма и православља и два стара племенска имена створе два народа од једнога и то не у оделитим областима, него у свима српско-хрватским земљама, где се становништво дели на католике и православне. Што се тиче македонских Срба, кад је реч о њиховим roворима, онда се у већини случајева лаици служе сродношћу српскога и бугарскога језика. Ако би ова сродност била таква, да се прости људи једнога и другога народа могу споразумевати, сваки на своме родном језику, онда процес распадања старе југословенске заједнице не би био извршен и ми бисмо имали уместо два језика и два народа, српскога и бугарскога, —један, српско-бугарски, односно: српско-хрватско-бугарски. Онда, разуме се, сваки би спор био излишан у научном смислу, као што је излишан спор између Срба и Хрвата, јер би македонски Срби, као и остали Срби, чинили једну народну заједницу и са Бугарима. На жалост, процес распадања је извршен и не само прост Србин не може разумети Бугарина, него се ни школовани Србин и Бугарин не могу довољно и јасно споразумети, кад сваки говори на своме језику. Који се Србин није нарочито упознао са бугарским језиком, тај, на при-