Delo

Ф Л Е Р Е Т А Становао сам на шестом спрату неког хотела у предграђу, у малој мансарди за тридесет франака месечно. То заправо није била ни хотелска соба ни бедничка мансарда, него нека дрвена ограда облепљена бојадисаном хартијом на пространом, полумрачном тавану. До мене на лево и десно мноштво исто таких собица, с исто таким комшијама као и ја. Било дању, било ноћу, ту се увек спавало. Једни су одлазили, други долазили. На сред уског, дугачког ходника, који је читав спрат делио на два дела, никад се није гасила велика, чађава сијалица. На више, на ниже, на десно и на лево од тог истог електричног светила лепо су се блистали на уским вратима мједени бројеви, које је гарсон редовно чистио. То му је био једини начин, којим је водио рачун и контролу над својим сумњивим кирајџијама. Никог од нас није он познавао ни по имену ни по народности, али мора да смо сви заједно у нашем изгледу имали нечег заједничког, по чем нас је врло добро разликовао од осталих људи. Нека ђаво зна тог човека, али ја сам био уверен да он није никад ни спавао. Кад год бих дошао кући и у које год бих се доба пробудио, увек бих га срео или чуо његов храпави глас, како виче или грди кога. Звали смо га „Monsieur L’oeuf“, јер је био „chauve comme Toeuf11.1 Он нам је био и газда и гарсон и све. По његовом понашању ја сам закључивао да он овако мисли о нама: „У ових 48 рупа, имам 48 што мушких што женских пропалих створова. И главна нека ми буде брига да пазим на сваком кораку да ми који од њих што не дигне“. А већ за редовно плаћање у^напред бринуо се са највећем тачношћу: Шг' 1 Ћелав као јаје.