Delo

■30 Д Е Л 0 на том и остати, било ми је мило што нисам пренаглио — што сам послушао Флерету. Али кад Monsieur L’oeuf заврши своју придику речима: — Бацајте ове његове крпе на поље! — ја не могох више издржати, и јурнем на поље, оставивши Флерету саму, уплашену и без одбране. — Шта хоћете са мном? Шта тражите у мојој соби? — викнух што ме грло носило. Као да се мало изненадише, а онда сви заједно, и мушки и женски грозећи се шакама, одговорише ми једним бесним: — Напоље-е-е!.., Гледам их, гледам душмански, сав се тресем од једа и осећам да ми крв врије у жилама. Да зграбим што ми прво дође под руку па да ударим кога прво стигнем? — нема смисла. Колико ту има пропалих створова, којима је и онај голи живот тежак! Једва сам се савладао. И док сам купио по соби своје разбацане ствари и трпао у кофер дотле су падале на мене са свих страна као пљусак псовке, погрде и исмејавања. Шта сам могао радити? Ћутао сам, гутао, и једва чекао да ме нестане оданде. Па ипак ме је било жао, што се тако десило. Флерета да остане, а ја да одем! Бар да ми дозволе да останем још само данас па сутра да сам идем. Али о томе нема ни говора. Кад изнесох кофер у ходник Monsieur L’oeuf љутито лупи вратима моје бивше собе и закључа је. За тим се намргоди и приђе ми : — А да знате да наш хотел не прима којекакве индивидуе, ево вам и остатак од вашег новца, који сте у напред платили. Опет падох у искушење. Премерим га од главе до пете. И овај пигмеј, и овај бедник из последњег ранга људи, коме ће живот протећи на овом тавану послужујући олош велеградски — и он се сад сетио људског достојанства! Да и даље не падам у ватру ни због чега, и да тако одиста не дође до туче, приђем вратима броја 6 и лагано закуцам. — Mademoiselle Fleurette? Да јој бар кажем збогом, кад јој већ због незгодних при-лика не могу разјаснити читаву ствар. — Јесте ли то ви — број 5? — Јесам. — Чекајге! И ја ћу одмах с вама — и врата се отворише.