Delo

Ф Л Е Р Е Т А 31 Шта? И она се обукла и спремила, да са мном заједно остави ово гнездо? — Погледам је и уверих се да се не шали. Остали почеше гунђати и чак приговарати. А мене подиђе нека милина и ја весело докопах њезин коферчић и здружих га ■с мојим стварима. Затим станем рачунати у мислима : „Она овде плаћа 30 франака и ја 30 — то је 60. А заједно за 40 франака можемо добити лепу собу, и још нам 20 остаје. Дивота божија !“ — Како да се то пре нисмо сетили ? — рекох гласно и уз инат свима, спуштајући се низ степенице. Петнаест дана после тога кад сам се једне уморне вечери враћао кући, једва се успевши на шести спрат, и кад отворих врата наше собице — не нађох као обично Флерете. У први мах помислим да се мало дуже задржала у фабрици бонбона, где је преко дан радила, али ми одмах паде у очи да нема ни једне од њезиних ствари. Нема ни неких мојих ситница. Уплашен нагло бацим поглед на своју највећу драгоценост — књиге. Али, ено их, ено! Њих је поштедела. Само на гдекојој недостаје пар првих лисгова. Сигурно јој је требало хартије за завијање. А онда увређен и љутит хукнух из дна плућа и несвесно пођох према кревету да се мало одморим и умирим. Али чим га се дотакох кревет се сав сруши, сроза. Још ми је и то подметнула! Б. Машић.