Delo

424 Д Е Л О зна за људе, који су нађени угушени у загрљају кипа. При свем том, за жаљење је уништити скупоцене ствари израђене с ретком умешношћу и ако се спале моји ћилими и моји застори, биће то велики губитак. Има их чија је лепота боја у истини дивна и који су стали скупо оне, који су ми их поклонили. Имам тако исто пехаре, кипове и слике, чија је вредност велика. Ја не држим да их треба упропастити. Ну ти оче, који знаш шта је потребно, чини шта хоћеш. Говорећи тако Таида пође за калуђером до вратница, на којима су висили толики разноврсни венци од лишћа и цвећа и, отварајући их, рече вратару да сазове све кућње робове. Прво се појавише четири Индијанца, настојници кујне. Имали су сва четворица жуту кожу и сва четворица су били ћорави. Био је то за Таиду велики посао и велико задовољство да скупи ова четири роба исте расе с истом маном. Кад су служили при столу, дражили су радозналост код гостију, и Таида их је нагонила силом да причају о свом животу. Очекнуше ћутећи. Њихови помоћници дођоше за њима. Потом дођоше коњушари, ловци, носачи носиљке и улаци, два вратара космата као Приапи, шест црнаца дивљег изгледа, три грчка роба, један граматичар, други песник и трећи певач. Сви су се били поређали у реду на тргу, кад дотрчаше црнкиње љубопитне, узнемирене, преврћући крунним округлим очима, с устима расцепљеним до прстења на својим ушима. Најзад, намештајући своје велове и вукући сањиво своје ноге, које сапињаху танки златни ланчићи, појавише се, туробног изгледа, шест лепих белих робиња. Кад су били сви на окупу, Таида им рече, показујући на Пафнуса: — Радите што вам буде наредио овај човак, јер је божји дух у њему и, ако га не послушате, умрећете с места. (НаставиНе се) Превео с фрлнцуског Стева Маринковић