Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛеД 247 о Србији мишљење формирано, како сам каже, на основу вицева и слике у Симплицисимусу. Србија је, од свих држава на Балкану, била на најгорем гласу. Ако је неко запитао за изворе том рђавом мишљењу, одговарано му је, да је на Балкану сам олош, и да за то не треба никаква доказа. О резултату рата нико није био у недоумици: сви су били уверени да he Турци победити; као докази за то навођенису: Голц са инструкторима, Крупови топови, доказана храброст турског војника и бројна надмоћност турске војске. У најбољем случају рачунало се још на Бугарску као озбиљног противника. Писцу су замерали што је решио да иде у Србију; говорили су му да лекари треба да иду у војску која побеђује, тамо је увек боља и санитетска служба. Једино му је Dr. Ларди, који је доста година провео у Турској, при поласку рекао: „Видећете, турска ће војска за неколико дана бити сасвим потучена; турски војници неће имати шта да једу; неред ће у Турској бити страшан". Чим је стигао у Београд, писац је почео да мења своје мишљење о Србији. Достојанствено држање српске публике, мирноћа и самопоуздање очевидно су му импоновали. „Није било, каже писац, демонстрација са заставама, беседама и музиком као за време анексионе кризе. Одлазак трупа из престонице изведен је у потпуном миру“. Сви су осећали да предстоји тешка борба. Али ипак се ни за један тренутак није могло опазити нерасположење према рату, „Последњих година рађено је енергично. Особита се пажња обраћала на војску". Самопоуздање се вратило. То су први утисци у Београду, и они већ сасвим мењају код писца погледе на све ствари. Све оно што је после видео, чуо и доживео, само га је утврђивало у уверењу, да је био на рђавом путу. Предусретљивошћу српских војних власти, писцу је дата могућност да оде на само бојне поље, што по правилу страним лекарима није дозвољавано. Тако је он послан у Скопље, а из Скопља у прву армију, где је био за време битољске битке. После пада Битоља био је неко време управник једне болнице у Битољу. Цео тај пут и све доживљаје на путу и рату описао је писац искрено и истинито, просто и без позе, тако да је ова књига једна од најсимпатичнијих, које су до сада о рату написане. У књизи има и неколико врло добрих снимака. Ст. Станојевић.