Delo

248 Д Е Л 0 XI. А. Белић, Срби и Бугари у балканском савезу и у међусобном рату. (Београд 1913, стр. 188, 8° и 5 карата у тексту. Цена 2 дин.). Г. проф. Белић, својом познатом вредноћом и својим стручним знањем сав се заложио да руско јавно мњење тачно обавести о суштини српско-бугарског спора у погледу поделе Маћедоније. То је тежак задатак био, кад се зна колико су доброћудни Руси хипнотисани бугаризмом и колико мало они у ствари познају Бугаре. Г. Белић је и живом и писаном речју радио за српску ствар, и колико је воље, умешности и знања при томе показао, најбоље се види из ове књиге, која је прво објављена на руском језику, а затим знатно проширена преведена и на српски језик. Г. Белић најпре излаже, у виду увода, општа расматрања о принципима, на основу којих се могла извршити подела освојених територија, затим говори о уговорима савезника до рата и о савезничким споразумима, потом о релативном значају српско-бугарског уговора. У другом, наредном одељку, писац говори о границама Србије према Албанији, Грчкој и Бугарској, излажући опширно разлоге са којих Србија тражи граничење са Грчком и вардарску долину као пут за Солун. На првом месту говори о географско-економским, па затим о државно-политичким разлозима, да би прешао на историске, етнографске и националне разлоге, који је одељак нарочито зналачки написан и из којег се врло јасно види, с колико су мало права Бугари успели да протуре у свет фабулу, како су Македонци били и остали Бугари. У завршном одељку писац нарочито истиче још један моменат: значај српских победа и српску народну част, која је, освојењем Македоније, после крвавих битака са Турцима, у толикој мери ангажована у питању задржања тих места, да би њихово напуштање било једна врста националног слома. Г. Белић се није зауставио на овим излагањима. Он је хтео и најневерније да убеди па је додао књизи и повећи број прилога, којима се ранија тврђења поткрепљују. На првом месту г. Белић говори о македонском језику, за који Бугари тврде, да је чисто бугарски дијалекат, па позитивним фактима, филолошким чињеницама доказује, да је то ногрешно и да дијалекти западне Македоније представљају смешани српско-бугарски дијалекатски тип, у којем су знатне српске особине. Други прилог односи се на „славу“, на општу културу у Македонији и на народно име.