Delo

Б Е Л Е Ш К Е 255 културе. Она је створила два иначе •оделита тела: радиност и уметност, на тај начин првој омогућила правилнији, бољи ток, другој пружила већи обим рада. Занатска уметност није — нека је допуштена ова паралела, — ни само те■орија нити пракса, ни само уметност нити збир обичних у продукционом процесу привредног живота добивених објетсата; она је практично изведена теорија, реализирана, примењена уметност на све објекте људске употребе. Њена је улога са гледишта економског тако важна, пошто је она за правилне функције друштвена културна живота nervus rerum Хтело је нешто и код нас да се уради, намере су биле свакако добре али је учињено на сасвим погрешној основи, отуда су резултати наше Занатско-Уметничке Школе безначајни. Не рачунајући два мала рада М. Ђокића, једног од најбољих ђака, све је остало било сликарско, ништа занатско-уметнички. Не само што изложба нема ниједан већи рад из на радиност примењене уметности, као н.пр. пројекте лепог намештаја, разних, по циљу коме служе, простора, унутарњих декорација, дрвореза, декоративног вајарсгва и живописа, уметничког бојења стакла и т д. већ се на изложби примећује осуство чак и мањих детаља, којима све Уметничко-Занатске Школе на страни свој рад почињу. У програму школе међутим је лепо и прецизно — п ако недовољно — обележен циљ школе. Члан 2. гласи: „Школа спрема раднике за сва поља примењене уметности на име: за декоративно сликарство, за декоративно вајарство и дрворез, за црквено сликарство и илустрације; она спрема учитеље цртања и припрема ученике зауметничке академије“. Програми сличних школа на страни су готово исти. Намеће се питање: одкуда оволика противуречност између програма и рада. Изложба показује да се није радило у смислу програма већ aia своју руку. О томе треба држава да ■поведе најозбиљније рачуна. Са обзиром на велику улогу Уметничко-Занатске Школе и њепо благородно дејство на нашу још заосталу привреду и радиност у земљи, нужно је да ова школа што пре пређе у државне руке. Нужно је да држава створи за исту одговарајућу зграду, да подигне потребне радионице и лабораторијум, да увећа наставнички персонал, да створи сасвим нов програм и нову организацију ове деликатне установе ; нужно је да се више утроши и озбиљнијс о овој установи поведе рачуна. Тек тада се могу очекивати други и бољи резултати, дотле, а на овој основи, трпеће привреда само штете а корист he бити и сувише мала. Има још небројено других разлога који говоре у прилог томе да школа постане државна. То је свуда на страни случај а нарочито у Немачкој. Ако ова пуна недостатака изложба допринесе томе, онда је она учинила више, но да нам је пружила најлепше уметничке радове. * * Уметничко-Занатска Школа није дала апсолутно ништа, Сликарска Школа дала је доста — по квантитету, прилично по квалигету. Од вреднијих ђака треба поменути: В. Велимировићеву, М. Миннћа, М. Ра денковићеву, која врло лепо и симпатично црта тнпове из народа, Васиљевића, С. Поповића, као карикатуристу, Олгу Големовићеву, В. Ларжика, Филиповића, Настасијевића, Ј. Радаковићеву и др. Бољи су радови П. Лазаревића, Михајловића, Јонића, Симе Јовановића — обећава врло много — и Филипи Вучковића. Најбољи су радови на изложби Вељка Станојевића (II год.) и Миодрага Ђокића. Иначе има радова који су без вредности као што има много добрих. Види се ипак да је се радило вредно и предано, што је на част ђацима и вредним наставницима. МИЛОСЛАВ СтОЈАДИНОВИР! архитекта,