Delo

Књига 68. Свескл 2. Д Е Л О СЕПТЕМБАР 1913 ГОДИНЕ РАДОМИРУ ПУТНИКУ (Из епиникијских пјесама „Косово ОсвеНено“) Кб преко модре небеске пучине, У љетној ноћи, љубични метеор, Муњевит, сјајан, ненадано Забл’јеште видила смртницима; Ти тако разби таму са Косова, Што л’јена, мрка стољећа свалише; И, гонећ’ мрака грдне чете, Растури тавници ропства платна. Пред сјајем твојим мјесец и даница Бл’једилом вјечне смрти убл’једише: Од смртна зноја турске славе Роса по Босфору ситна сипи. Ал’ часком бразда пламена потраје, Што метеора лемеш је остави: На небу српске повјеснице Трајаће в’јеком траг сабље твоје; Јер не тргну је туђе да отимље, Да сије затор,' покоси уљудбе Мирисно цв’јеће, зал’јевано Знојем и сузама поколења; Ни од објести, бојном перуником Таштини глупој злочинске побједе Да вјенча чело, да јој блудно Лице руменилом крви личи; Дело, књ. 68 17